- Pi­še: Ve­li­mir Era­ko­vić

Pu­tu­je­mo ka Ce­ti­nju na dan ka­da Skup­šti­na Cr­ne Go­re tre­ba da ve­ri­fi­ku­je i iz­gla­sa ula­zak u NA­TO. Skup­šti­na je ne­le­gi­tim­na, iza­bra­ni po­sla­ni­ci su pro­dukt tzv. ,,dr­žav­nog uda­ra'' i ne­re­gu­lar­nih iz­bo­ra. Me­đu­tim, to ne sme­ta pre­mi­je­ru bez kvo­ru­ma, oso­bi bez li­ca i na­lič­ja i ud­ba­šu da or­ga­ni­zu­je gla­sa­nje. Po­sla­ni­ci ko­ji uče­stvu­ju u ovom sram­nom ak­tu ni­je­su iza­bra­ni vo­ljom gra­đa­na već vo­ljom kri­mi­nal­ne or­ga­ni­za­ci­je DPS ko­ja se­be na­zi­va par­ti­jom. Pred­sjed­nik te par­ti­je, sim­bo­la iz­da­je na­ro­da i dr­ža­ve Cr­ne Go­re, ne­ma po­li­tič­ku funk­ci­ju. Splet­ka­roš, mu­ti­ka­ša, slu­ga za­pad­nih am­ba­sa­da još od vre­me­na bom­bar­do­va­nja i ve­le­i­zdaj­nik je pred­sjed­nik Ko­šar­ka­škog sa­ve­za Cr­ne Go­re. Pred­sjed­nik je i ove po­li­tič­ke or­ga­ni­za­ci­je, ali to ni­je vi­tal­na dr­žav­na funk­ci­ja. Za se­be ka­že da je glav­ni ar­hi­tek­ta ovog ve­li­kog pro­jek­ta za ko­ji svi slo­bo­do­um­ni lju­di mi­sle da je ve­li­ka iz­da­ja. Jav­no pri­zna­je da je iz­daj­nik. Ne­ko­me to ne bi bi­lo la­ko bez ob­zi­ra na to ko­li­ko bio pri­ti­snut od naj­ve­ćih si­la Za­pa­da, ali nje­mu ko­ji se Bo­ga ne bo­ji i lju­di ne sti­di to je ru­ti­na. Isto kao što mu je ru­ti­na da iz­no­si gnu­sne la­ži o tzv. ,,dr­žav­nom uda­ru'' pre­ko svo­ga pi­o­na i po­slu­šni­ka Mi­li­vo­ja Kat­ni­ća.
Pu­tu­je­mo od Ko­to­ra, pre­ko Tro­ji­ce, jer je Ce­ti­nje op­ko­lje­no ,,cr­nom le­gi­jom'' Du­ška Mar­ko­vi­ća i Ve­se­li­na Ve­ljo­vi­ća. Sve spe­ci­jal­ne i in­ter­vent­ne je­di­ni­ce su tog da­na na Ce­ti­nju i u nje­go­voj oko­li­ni. Za­da­tak im je da sma­nje broj lju­di ko­ji se pro­ti­ve ova­kvoj od­lu­ci i da obez­bi­je­de si­gur­nost za 46 po­sla­ni­ka ko­ji će naj­cr­njim slo­vi­ma bi­ti upi­sa­ni kao tzv. skup­štin­ska ve­ći­na. Pro­la­zi­mo kroz Nje­gu­še. Pre­li­jep kra­jo­lik, baj­ko­vit, okru­žen pla­ni­na­ma, pod­sje­ća na ne­što što sa­mo Bož­ja ru­ka mo­že stvo­ri­ti. Bož­ja ru­ka stvo­ri­la da bi ljud­ska uni­šta­va­la. Ni­ču ve­li­ke mer­mer­ne ku­će i vi­le po Nje­gu­ši­ma, ko­je ko­šta­ju ko zna ko­li­ko, a ku­ća u ko­joj je ro­đen Ra­de To­mov je ne­re­no­vi­ra­na i za­pu­šte­na. Mu­zej je do­ne­kle oču­van, a dru­ga ku­ća ko­ju je dr­ža­va vra­ti­la prin­cu Pe­tro­vi­ću, za ko­ga ne zna­mo ni je li princ, ni je li Pe­tro­vić, sa­mo što ne pad­ne. Tu­ga i bi­jes ob­u­zi­ma­ju sva­ko­ga ko to vi­di. Naj­ne­u­pa­dlji­vi­ja ku­ća na Nje­gu­ši­ma je ona u ko­joj se naj­ve­ći ro­dio. Znam ja da je ona naj­ve­ća u du­hov­nom smi­slu i da si­ja bo­žan­skim sja­jem, ali se ne mi­rim sa od­no­som dr­ža­ve pre­ma sve­ti­te­lju. Sme­ta ova­kvoj dr­ža­vi i ova­kvoj skup­šti­ni Lov­ćen­ski taj­no­vi­dac, jer ih sva­ka nje­go­va ri­ječ pod­sje­ća da su Sr­bi. Sme­ta im sve­ti vla­di­ka jer od nje­ga ne mo­gu sa­kri­ti bru­ku i gri­jeh ko­ji či­ne. Naj­vi­še bi oni vo­lje­li da mu ku­ću s cr­nom ze­mljom srav­ne. Oni su po­tom­ci onih ko­ji mu mr­tvom ni­je­su da­li mi­ra. Dok je Nje­goš bio živ ni­ko mu ni­šta ni­je mo­gao. A on­da, kad se pre­se­lio u Car­stvo ne­be­sko i kre­nuo da od­mo­ri u ka­pe­li­ci na Lov­će­nu, ni­je­su mu da­li. Pre­ba­ci­li su ga u ma­u­zo­lej gdje nje­mu ni­je mje­sto. Ma­da, ka­ko mu se di­vi­la sva oto­man­ska im­pe­ri­ja i sav svi­jet, ta­ko je i kod Bo­ga br­zo mje­sto na­šao. Ustao je i oti­šao kod svo­jih Spar­ta­na­ca. Ta­ko je Nje­goš ne­kad zvao Cr­no­gor­ce. Oti­šao je kod svog stri­ca Sve­tog Pe­tra i kod Sve­tog ca­ra srp­skog La­za­ra. Kod Mi­lo­ša Obi­li­ća, Ka­ra­đor­đa, Sve­tog Sa­ve i svih srp­skih vi­te­zo­va i ju­na­ka da s ne­ba, ona­ko ve­li­ki, po­sma­tra nas ma­le i ni­štav­ne. Da gle­da ka­ko se srp­ski spar­tan­ci pre­tva­ra­ju u du­kljan­ske le­zi­le­bo­vi­će. Da gle­da nas ko­ji mu ku­ću ne ču­va­mo, ko­ji Ko­sov­ski za­vjet po­ga­zi­smo i ko­ji kao oli­nja­li psi i li­si­ce sa­mo gle­da­mo ka­ko će­mo pre­ći iz jed­no­ga u dru­gi dan. Te­be su, sve­ti vla­di­ko, Cr­no­gor­ci iz­da­li. Iz­da­li su sve ono što si im u ama­net osta­vio. Ti znaš, ali da ti i ja ka­žem da su iz tvo­je Bi­ljar­de na Ce­ti­nju jur­nu­li ka srp­skoj za­sta­vi. Ti znaš, ali da ti ka­žem da su kle­tvu tvog sve­tog stri­ca po­ga­zi­li i iz­da­li Ru­si­ju. Ti znaš, ali da ti ka­žem, ne­mam ko­me do te­bi i Bo­gu. Ti znaš, ali da ti ka­žem da su ovi Ce­ti­nja­ni ko­ji su ve­za­li ame­rič­ku za­sta­vu i tvoj alaj bar­jak pre­va­zi­šli one ko­ji su Pir­ci­ja Bi­ro­li­ja cvi­je­ćem do­če­ka­li. Ti znaš, ali da ti ka­žem sve­ti, je­di­ni i naj­ve­ći, da je Cr­na Go­ra ne­sta­la. Ostao je Mon­te­ne­gro. Ti znaš, lu­čo i ogle­da­lo srp­sko, da iz­da­ja ne­ma gra­ni­ce, ali je naj­ve­ća vo­lja tvo­ja i sna­ga Bož­ja. Oni ko­ji te­be na­zi­va­ju ge­no­cid­nim ne­će nam di­je­li­ti lek­ci­je o pa­tri­o­ti­zmu. Oni ko­ji su pro­ka­za­ni i jad­ni, ra­za­pi­nju te­be i sve­tu srp­sku lo­zu Pe­tro­vi­ća, a ti im daj po za­slu­zi za ovo što či­ne. Nas ko­ji ne mo­že­mo ovo da tr­pi­mo i ko­ji smo sprem­ni na ot­por uzmi u svo­ju za­šti­tu. Po­mo­li se Bo­gu za nas i daj nam sna­ge, pre­sve­ti vla­di­ko, da usta­ne­mo iz ovo­ga ja­da i po­ra­za. Daj nam hra­bro­sti ko­ja nam naj­vi­še ne­do­sta­je da se bo­ri­mo pro­tiv oku­pa­to­ra. Mo­le te tvo­ja gre­šna i po­ni­že­na če­da.